Pretraži ovaj blog

utorak, 12. studenoga 2013.

Intervju Zlatko Mihajlovski o Toše



Toše Proeski imao je uz sebe na svim svojim koncertima i većim nastupima grupu ljudi, svoj bend koji ga je uvijek pratio, bend The Blue Funk Individuals. Na žalost 16.10.2007 godine (u utorak oko 6:20) BFI i Toše prisilno su rastavljeni kada je došlo do automobilske nesreće u kojoj je Toše smrtno stradao.

"Kada si na zajedničkom zadatku, a slijediš glazbenoga genija u njegovoj misiji, to je velika priveligija." - rekli su jednom prilikom ljudi iz benda.

Tošu, tog glazbenoga genija, osim njih slijedilo je i više od 40.000 obožavatelja koji su sa svakim njegovim nastupom sve više uviđali kakvi su zapravo genijalci i ljudi iz benda. Toše sa BFI zvučao je fenomenalno. Događala se prava magija na pozornici.
Slike Toše & Blue Funk Individuals

Točno 6 godina nakon Tošinog "odlaska" imala sam čast razgovarati sa jednim članom Individualsa, bubnjarom Zlatkom Mihajlovskim o Tošetu i njihovim zajedničkim danima. Zahvaljujem Zlatku na njegovoj susretljivosti.

The Blue Funk Individuals osnovan je 1995 godine. Mnogo ste svirali po klubovima u Makedoniji i već tada se dobro znalo za vas, tako ste se i upoznali sa Tošetom. Gdje se to točno dogodilo i kako je u biti počela ta vaša zajednička priča?

- "Mi smo tada stvarno puno svirali. Trebalo je da nastupimo na manifestaciji Zlatna bubamara popularnosti a Toše je trebao da otpeva "Tvojte bakneži na moite beli košuli." Toše je došao u klub Marakana gde smo tada svirali i te večeri smo se upoznali. Kasnije smo se družili na probama. Nastup na Zlatnoj bubamari je bio odličan."

Dok je još bio u Avalon Produkciji, Toše je imao nekoliko samostalnih koncerata i prateći bend je tada bio u sastavu Trajko Simonovski-Taci (bas), Igor Atanasoski-Hare (gitara), Damir Imeri (klavijature) i ti Zlatko (bubnjevi). U tom periodu ste imali i koncert u Sava centru i koncerte u Univerzalnoj sali u Skopju. Kada ste točno postali Tošetov oficijalni bend?

- "Tek kad je Ljiljana Petrović postala Tošetov menadžer The BFI je postao i oficijelni bend Tošeta Proeskog. Tada su u bendu svirali opet ritam sekcija Taci i ja, gitara Predrag Ikonomovski-Pedo, Vlatko Georgiev i Saško Nikolovski-Sale na klavijaturama i Dragan Gurovski-Roki, tada kao prateći vokal a kasnije i kao ritam gitara. Prvih par meseci smo imali veliku turneju u Makedoniji i isto tako smo imali i prvi nastup u Londonu." 

Kada mu je izašao posljednji album, Toše nije propuštao priliku a da se ne našali: "A moj je život igra bez granica, život mog benda je igra po granica." Možeš li mi malo pojasniti koje je značenje te šale, što je ustvari time htio reći?

- "Tošin život je bio igra bez granica a nas život igra po samim granicama i graničnim prelazima (smijeh). Stvar je bila u tome da smo mi putovali kombijem, a celu binsku opremu smo uvek nosili sa nama osim kada smo putovali avionom. Na granici kod carine kada je sve to trebalo da se prijavi i obavi procedura sa dokumentima znalo je ponekad trajati prilično dugo. Dešavalo se ponekad da čekamo na granici i po nekoliko sati. Sećam se kad je gradonačelnik grada gde smo trebali da imamo koncert morao da urgira da nas brže puste sa granice kako bi stigli na vreme. Zbog takvih stvari smo se šalili da je naš život igra po granica."

Bili ste zapravo kao jedna obitelj, a kako i u svakoj obitelji i vama su sigurno dolazila vremena u kojima bi bilo trzavica, neslaganja sa Tošom, razočaranja. Čini mi se da je on bio jedan od onih ljudi na koje se nitko nije mogao dugo ljutiti?

- "Ne sećam se da smo imali neke velike nesuglasice. Funkcionirali smo besprekorno, ili kao što je čini mi se Taci jednom rekao: "Mi smo reprezentacija koja nikad nije izgubila." (smijeh) Vrlo lako smo se dogovarali i planirali šta ćemo sledeće, a kada se radilo o krupnim odlukama u Tošetovoj karieri, naravno, on je uvek imao zadnju reč."

Kada su prema njemu, njemu bliski ljudi usmjeravali neke od negativnih emocija (teško zamislimo ali ajde), ljutnju, uvrijeđenost, ili zamjeranje? Kako je Toše tada znao reagirati?

- "Toše je bio veoma fin momak. Ako je neka kritika upućena njemu bila konstruktivna, svakako bi se zamislio. Inače Toše je bio takav karakter da nije tako lako ulazio u verbalne rasprave."

Svi smo mi ljudi i nitko nije savršen, sigurno je bilo dana kada je i Toše bio loše raspoložen. Kako je to onda izgledalo? Dali je tih dana bilo najpametnije "dati petama vjetra" (smijeh), ili ostati i pričekati da ga prođe?

- "Pa....kako da ti kažem, kad smo mi muzičari iz bilo kojeg razloga neraspoloženi uvek je tu muzika da nas vrati u život. Tako je bilo i sa Tošetom. U takvim danima najčešće je radio sam ispred kompjutera, preslušavao, snimao gitare, pijana, pevao, i naravno pojavio bi se sa osmehom na licu kada bi nešto kvalitetno snimio i tu je bio kraj svim brigama (smijeh)."

Toše se jako volio šaliti i obožavao je pričati viceve. Čuli smo recimo onaj o papagaju i medi koji su putovali avionom. Vic i nije nešto posebno smiješan no on ga je znao ispričati pa se smijati toliko da je skoro padao sa stolice. Kojeg je još često "vadio iz rukava"?

- "Bilo je svakakvih viceva, smešnih i onih malo manje smešnih, ali ja se ipak ne bih usudio da prepričavam njegove viceve jer zapravo, draž je bila u tome kako ih je on pričao (smijeh)."

Mnogo ste bili zajedno poslovno a i privatno. Doživjeli ste sa njime mnogo sretnih trenutaka. Ima li nešto što tebi osobno posebno fali, čega se često sjetiš?

- "Hmmm... nedostaju mi putovanja, nedostaju mi turneje, nedostaje mi njegova poruka na mobilnom svake badnje večeri, i svakog Uskrsa... još mi je zapisan njegov broj telefona... ali mislim da mi najviše nedostaje na sceni!!! Već 6 godina nisam imao takav osećaj kao kad sam znao čuti njegov glas iz monitora na koncertu, i tu iskrenu i čistu energiju, i neverovatno samopouzdanje koje je prenosio na mene. Tada sam svirao baš onako kako sam oduvek želeo, i stvarno celim bićem uživao u tome." 

Imao je tu veselu narav, otvorenost, puno energije, ljubavi za izvoz (smijeh), fizički izgled (moramo priznati). Zbog cijele te pojave zvanom Toše, na koncertima je obožavateljicama znala naglo proraditi mašta i dobivale su svakakve ideje. Koju bi ti izdvojio kao najluđu ideju koju si ikada vidio?

- "Bilo je svega... na primer jedna cura, ne znam tačno gde smo bili, čini mi se u Beču, presedela je u lobiju hotela cele noći i ujutro čekala kada će Toše da se probudi kako bi samo mogla da ga vidi i zagrli. A recimo, ono što pominjem i dan danas je ono kada smo se okupili na probu kod mene doma, i nakon pola sata kuća i dvorište su mi bili pod opsadom devojčica i dečaka, Tošinih fanova koji su prepoznali da je on tu po registraciji njegovog auta. Malo kasnije nekoliko njih je počelo da se penju po stubovima na terasi, i Toše je normalno otvorio prozor prostorije gde smo bili i sa prozora otpevao "Tvoite Bakneži" (smijeh). Kasnije je i izašao, pa se slikao, pa potpisivao. Iz auta im je pustio njegov najnoviji neobjavljen song Nikada."

Toše nije bio baš oduševljen kada su se na koncertima čuvari nalazili između njega i publike. Možda je smatrao da nije potrebno jer je on u biti već imao svog osobnog tjelohranitelja, svoju menadžericu Ljiljanu Petrović (smijeh). Bilo je prilično smiješnih situacija zar ne?

- "Bilo je par smešnih situacija kada je Ljilja morala da "intervenira" kao bodigard (smijeh) ali sve je to bilo u svrhu neometanog obavljanja našeg posla jer neretko se dešavalo da na stejdžu Tošeta opkruži hrpa obožavateljica a onda smo se nalazili u situaciji da ne možemo nastaviti koncert. Znali smo tada biti brojčano nadvladani, više fanova nego muzičara na bini."

Toše je u biti zahtijevao od Ljiljane da bude na kocertima stalno uz njega. Činjenica je da su njih dvoje imali poseban odnos, bio je to više odnos majke i sina nego menadžera i klijenta. O čemu je sve Ljiljana vodila brigu kada je u pitanju bio Toše?

- "Tačno je da su Ljilja i Toše imali poseban odnos ali u suštini sve to spada pod opisom obaveza jednog menadžera, a Ljilja je stvarno bila i više nego dobra u svom poslu. Trudila se da oslobodi Tošeta od bilo kakve brige i obaveze kako bi on mogao potpuno da se skoncentriše na svoj kreativni rad. Za sve Tošetove potrebe, od hrane pa recimo do garderobe je bila zadužena Ljilja i nikad nije opterečivala njega sa time kako ona uspeva sve da drži pod kontrolom i kako se stalno snalazi da obezbedi sve što je Tošetu potrebno. U tom smislu je možda taj njihov odnos izgledao čudno ali u suštini radi se o Ljiljinoj 100% posvečenosti Tošetu i njegovoj karijeri."

S obzirom na vašu bliskost (bend) sa Tošetom, bili ste dobro "upućeni" možda i htjeli ne htjeli o njegovoj bliskosti sa nekim djevojkama ili ženama u njegovom životu. Toga se brdo pojavilo (smijeh) a često je isticao kako nema vremena za ljubav. Svi znamo da ljubav ne pita za vrijeme. Dvije djevojke koje su često mediji izvlačili kad je bila u pitanju Tošetova ljubav bile su Andrijana Budimir i Blagica Micova.

- "Normalno da je bilo devojaka, Toše je bio mlad, zgodan, u punoj zrelosti i voleo je devojke. Mislim da je besmisleno pričati o njegovim vezama i ljubavnom životu, kada je, koliko dugo i sa kime bio."

Tošeta su znale njegove obožavateljice (djevojke isto toliko koliko i udate žene) pozivati kod sebe kući na kavu. Sigurno ste i vi bili pozivani od strane svojih obožavateljica... a malo tko ne voli kavu!(smijeh). 

- "Mi smo svi familijarni ljudi, više godina u braku, pokolenje i sve to ali smo isto tako i druželjubivi tipovi, ljubitelji kafe (smijeh) tako da su i nama prilazile obožavateljice, naravno ni približno toliko kao Tošetu. Mi smo se isto stalno družili, slikali se, potpisivali, ponekad i popili kafu ali što se mene barem tiče nisam praktikovao piti kavu posle ponoći sa obožavateljicama, naročito ne sa udatima."(smijeh)

Imate interesantno ime The Blue Funk Individuals. Fraza "Blue Funk" u biti znači trema pa vas to onda čini "Tremadžijama" (smijeh). Ako i jeste bili na pozornici se to nije moglo osjetiti. Jeste li imali vi i Toše kakve zajedničke rituale za smirivanje živaca prije svakog nastupa?

- "Pravo značenje fraze "blue funk" smo skontali čak nakon nekoliko godina tako da ime benda nema veze sa našom tremom koja je stalno bila prisutna, pogotovo prije velikih nastupa, ali samo u količini dovoljnoj za poticanje kreativnosti i koncentraciju. Uvek bi isčezla kad bi zakročili na pozornicu, kad bi se zapalila svetla i kad bi čuli vrisak publike. Tada je bilo jedino važno da prenesemo našu ljubav i energiju publici, i doprinesemo da im taj koncert ostane u lepom sećanju. Što se tiče rituala, Toše se stalno raspevavao sa operskim arijama, razgibavao telo, a mi smo zagrevali prste palicama i instrumentima, to je bio na neki način tradicionalni ritual."

Toše je bio oličenje spontanosti. Često vas je znao iznenađivati na koncertima nekim naglim promjenama u repertoaru. Tebe je sigurno iznenadio pošteno i onoga dana kada je odlučio reći na koncertu pred publikom da si postao tata. Dali si prije pomislio da će mu to pasti na pamet?

- "Da budem iskren u to vreme smo imali koncerte dan za danom, i u celoj toj euforiji nisam ni registrirao tu Tošetovu izjavu, ali zato sam se sav raznježio kasnije kada sam vidio na YouTube video sa tim isječkom. Moram javno da se zahvalim fanu koji je odlučio da baš taj deo koncerta izdvoji."

Često ste sa Tošetom održavali koncerte humanitarnog karaktera. Na takvim koncertima od honorara se nije odricao samo Toše nego ste se često odricali i vi. Koji od humanitarnih koncerata ti je ostao posebno u pamćenju?

- "Imali smo stvarno puno humanitarnih koncerata, uključujući i zadnji na gradskom stadionu u Skopju. Meni je nekako najdraži zadnji humanitarni koncert u Univerzalnoj Sali u Skopju koji se tradicionalno održavao svakog decembra. Na tom koncertu smo svi bili premoreni jer smo se prethodne večeri vratili sa turneje, to se i primećuje na snimci ali opet se potvrdilo da kad smo umorni radimo najbolje koncerte. Ima nešto, ne znam, neka posebna bliskost sa publikom, neka čudna spokojna energija... ne znam tačno zašto ali je meni taj koncert nekako najviše prirastao srcu."

Nakon svega što si prošao sa Tošetom, slijedeći ga u njegovoj misiji, vidiš da Toše nije dobio zauzvrat poštovanje vrijedno "običnog" čovjeka, kamoli čovjeka koji je radio za bolji svijet. Tu mislim na njegovo posljednje počivalište koje je još i dan danas onakvo kakvo je bilo prvog dana, jedino što je sada još i u raspadnome stanju. Kako se osjećaš zbog toga?

- "Hmmm kako se osećam? Pa, nije mi svejedno što to pitanje nije još zatvoreno ali mislim da su u pitanju neke administrativne prepreke, i nadam se da će se to uskoro rešiti."

Čim bi našao vremena Toše bi odlazio u svoje rodno Kruševo. Tamo je i voljeni mu Manastir Sv. Preobraženie. Moram priznati, kada je bilo govora da će ga preseliti u taj Manastir pomislila sam kako svi znamo da mu je tamo i mjesto. Znaš li možda šta je sa time? 

- "Pa jeste! Koliko sam ja informiran plan je takav, ali zašto se još nije realizirao stvarno ne znam."

Za kraj! Zamislimo da je Toše još uvijek sa nama na ovome svijetu. Uspjela sam stupiti sa njime u kontakt i obznanila mu da želim napraviti sa njime intervju (smijeh). Ti si ga dobro poznavao, kako bi on na to reagirao? Dali bi me pitao "koja si ti?" (smijeh)

- "Profesionalno naravno! Dao bi ti broj telefona njegovog menadžera za dogovor. Možda bi urgirao kod Ljilje da stvori prostora u agendu kako bi uradio intervju." (smijeh)

Intervju vodila:  Davorka Gredič​ak